Ми, логопеди, тада долазимо у ситуацију да морамо да оживимо тај артикулациони апарат, јер тај артикулациони апарат је хипотоничан. Ако дете не жваће, ако не кида комаде меса, ако не жваће корицу хлеба, тај артикулациони апарат је неспособан да подиже горњу, доњу вилицу, да језик прави било какве пократе, горе и доле, и ми морамо да се бавимо гимнастиком, када такво дете дође у наш центар. Буквално гимнастиком.

Вежбамо оралне праксе да би такав занемарени апарат, ако могу да кажем, који је хипотоничан, где постоји саливација код деце, да би га оживели, да би то дете почело да говори.

Такође и социоемоционална клима у којој дете живи. Велики број родитеља бригу о детету своди на основне потребе, разлози су бројни. Дете је будући човек и са тим малим човеком се треба квалитетно бавити и радити на његовом развоју, да би порасло у здравог човека. Тиме са баве родитељи а касније васпитачи, учитељи и наставници.

А на првом месту, дете треба да одраста у једном здравом окружењу, које ће му понудити све оно што је потребно и да би на време проговорило, и да би на време проходало, и да би на време почело да седи, и да би постало здрав и нормалан дечак или девојчица.

Такође, велики проблем је и тај што деца много времена проводе поред ТВ-а, телефона и других дигиталних уређаја. Дешава се да, рецимо, дођу деца која не говоре и немају показни гест. Показни гест је претеча невербалне комуникације. Али зато знају на телефону да нађу на јутјубу песмицу на енглеском или цртани филм који они воле.

Темпо живота и општа атмосфера у нашем друштву, довело је до тога да се родитељи много мање баве својом децом. Децом се баве баке и деке, бебиситерке. Све ово што се дешава са нашом децом је поражавајуће и имам утисак да ће тога бити све више и више.

Оно што је најважније у нашем послу је дијагностика. Када дете дође у наш центар и са тестовим материјалом истестирамо дете, ми већ тада имамо план и програм шта је потребно да се ради са тим дететом. Дешава се да прође доста времена и да се са неким дететом ради пограшно, зато што није урађена добра дијагностика.

Добра дијагностика води ка добром третману и добрим резултатима. Све зависи од диагнозе и зависи од тога који је проблем у питању. Ако су проблеми артикулационе природе, ако је то у питању нека дислалија или неки глас, мада некад и дислалија зна да намвучи дете и да намучи и логопеда који ради са њим, то све зависи од артикулације.

Када смо урадили добру дијагностику и направили добар третман, крећемо са радом. Све у зависности од дијагнозе, тако ће тећи и третман. Некада имамо лакше проблеме, некада имамо теже.

Родитељи, углавном када дођу код нас, желили би да све одмах реше. Просто, сваком родитељу кажем да је потребно време, зрелост и стрпљење. У почетку рада са дететом, некада иде узлазном линијом, некада не.

Једноставно, све зависи и од детета, и од проблема које то дете има. Неки третмани трају више година. То је исцрпљујуће и за родитеље, а и за ту децу.

Јер, дете, ако има неки тежи проблем, он своје најлепше детињство и своје мале године проводи код логопеда. И, некако, кад вам дође родитељ са тако малим дететом, оно буквално постајете као једна породица. И онда заједно, родитељ као ко-терапеут, и ми, као стручњаци, постојемо једна екипа која помаже детету да на што безболнији, што лакши начин дође до решења свог проблема.

Све чешће и чешће родитељи долазе касно код логопеда. Због чега? То само они знају. Мислим да је интернет препун обавештења, разних едукација, има много текстова о томе колико је важно да дете проговори на време.

Као што сам напоменула, дођу нам родитељи чије дете има четири или пет година, када стварно не можете ништа да урадите. И тада, када родитељу саопштите дијагнозу, имате утисак да родитељ просто не верује да је то тако. Увек нам кажу, знате, њему је и тата касније проговорио. Па, има времена, он је лењ. Па, не, он је стидљив. Увек има хиљаду и један разлог који ће навести, а неће се помирити са дијагнозом.

То је некако најтежа ствар коју један стручњак може да каже једном родитељу, а мислим да је то најболнија тачка са којом родитељ просто не може да се помири, нити може да поверује да његово дете има неки проблем. А имате родитеља који прихвате ситуацију, уђу у третман и дете напредује. И то је такав стимуланс том детету и тим родитељима да просто промене мишљење на крају.

Многи родитељи сматрају да ће инклузивно школовање омогућити бољи напредак детету које има било који вид ограничења. Струка сматра да је важно дете припремити за инклузију. А да би се добро припремило, дете мора на време да дође код логопеда, јер су тако веће шансе да се до поласка у школу изврше корекције. Некада је потребно да се полазак у школу одложи.

Ако дете уђе неспремно у школски систем са проблемом који није решен до краја, неће бити добро ни за њега ни за колектив јер може да омета напредак остале деце.

Мишљења сам да деца која имају тежих проблема, као што су деца интелектуално ометена или деца са аутизмом  ипак треба да буду смештана у неке специјалне школе, где ће имати већу пажњу, бољу бригу, боље разумевање стручњака који ће радити са њима.

Такође, сам мишљења да деца са лакшим обликом аутизма, уз помоћ персоналног асистента, могу да похађају редовне школе и да постигну одређене резултате током школовања.